HRVATIN DETALJNO OPISAO KAKO SU SE REŠAVALI TELA “Nije mi bilo muka, moralo je biti uništeno”

Svedok-Saradnik Bojan Hrvatin odgovarao je na pitanja okrivljenog Marka Miljkovića, tokom čijeg je ispitivanja otkrio detaljno na koje načine su se rešavali tela, ali i to da mu ni najmanje nije bilo muka dok je to radio!

Govoreći o ubistvu Nikole Mitića Hrvatin je priznao da je komadanje i mlevenje tela trajalo oko sat i po, dva.

Miljković: Rekli ste da smo pazili na želudac jer je prošli put bio nesnosan smrad koji je Miloša Budimira terao na povraćanje.

Hrvatin: Rekao je da se pazi, na creva i želudac.

Miljković: Koliko je to trajalo dok ne idete da prospete?

Hrvatin: Siguno sat i po do dva, jer je bilo problema sa mašinom oko paljenja.

Miljković: Kada ste išli da prospete ostatke navodno, noć ili dan?

Hrvatin: Sumrak, mrak

Miljković: Šta ste uradili sa noževima, fosnom?

Hrvatin: To je Draganić valjda palio.

Miljković: Jel bilo tople vode tu?

Hrvatin: Nije, donosio je u kantama.

Miljković: Šta se dešava kada polijete sonom kiselinom prostoriju?

Hrvatin: Prvo bude neprijatan miris, pa kao isparenje, izmaglica. Tada smo bili samo u donjem vešu, ja sam bio u čizmama, ostali u papučama.

Miljković: Da li ta izmaglica utiče na vas?

Hrvatin: Naravno, mi smo odmah izlazili kada se prospe ta sona kiselina po prostoriji…

Miljković: Koji se najlon rasprostire po prostoriji?

Hrvatin: To je finiji najlon, da se ne bi prosipalo kada se u koritima delovi tela prenose u drugu prostoriju u kojoj je bila mašina. Malo smo se oprali crevom, to je pre posipanja sonom kiselinom.

“Nije mi bilo muka, telo je moralo biti uništeno”

Miljković: Ti si vozio kola da se prospu ostaci?

Hrvatin: Mene su poštedeli tog dana pošto sam učestvovao i u komdanju i u uništavanju tragova i u čišćenju prostorije. Draganić je vozio, ja sam bio suvozač da bolje zapamtim put, to je oko kilometar i po. Kada smo sišli na makadamski put, došli smo do tog platoa.

Miljković: Jel ima tu kuća kod platoa?

Hrvatin: Nisam obraćao pažnju, bio je mrak, tu su neki voćnjaci.

Sudija: Vezano za Nikolu Mitića prvi put ste učestvovali u uništavanju tela? Kako ste se osećali, da li vam je pozlilo?

Hrvatin: Nisam imao osećaj da će da mi pozli, telo je moralo da bude uništeno.

Sudija: Nikakav utisak to da sečete nije ostavilo na vas?

Hrvatin: Nije, lagao bih kada bih rekao da jeste.

“Čovek nema dva prsta na levoj ruci”

Miljković: Šta su savetovali Lalić i Budimir oko mašine?

Hrvatin: Sećam se da su pali osigurači kada je uključio Draganić mašinu i da mu je Lalić rekao da se ne pravi pametan da “uradi kao prošli put”.

Miljković: Gde je uštekovao tu mašinu?

Hrvatin: Ne sećam se dok je bila gore u garaži, posle dole kada je preneta u prostoriju bio je šteker. Ja posle dole nisam učestvovao u rešavanju tela, a nisam palio ni mašinu. Dok je stajala u garaži, Draganić je palio mašinu na prekidač sa desne strane kada se gleda na izlaz gde izlazi mleveno meso.

Miljković: Da li si video te noževe koji melju?

Hrvatin: Bila je rupa u koju se ubacuju pripremljeni delovi tela, vrti na napred, napred izlazi meso. Nisam ja sklapao mašinu.

Miljković: Rekao si da je Draganić ubacivao rukama te delove za mlevenje, kojom rukom?

Hrvatin: Ja sam pridržavao, stajao sam sa leve strane mašine, a on do zida. Ja sam levom rukom pridržavao korito, a on je desnom rukom uzimao meso i ubacivao.

Miljković: Rekao si da si pomagao Draganiću u sklapanju mašine. Da li ima oštećenje na ruci?

Hrvatin: Ne znam

Miljković: Kako je moguće da nisi video da nema dva prsta na levoj ruci?

Miljković: Jesi li učestvovao u čišćenju mašine?

Hrvatin: Delimično posle Nikole Mitića, Draganić je to radio.